Kako učiteljicu uvek posluša a mene ne?

Naslov: Kako učiteljicu uvek posluša a mene ne? Pet Mar 30, 2012 9:00 pm

Komunikacija između dece i odraslih u potpunosti zavisi od odraslih. Na žalost, poslednjih godina, postao je trend da odrasli odustaju od svoje pozicije “moći” u odnosu sa decom i da probleme u komunikaciji prebacuju na decu. “Ne znam šta da joj radim”, često izgovaraju roditelji. “Nemoguć je”, često se čuje iz usta vaspitača i učitelja.

Odrasli imaju jasnu ulogu u odnosu sa decom – da ih vaspitavaju, podučavaju, nauče kako da se ponašaju i zadovoljavaju svoje potrebe, kako da sarađuju sa drugima, rešavaju probleme… Naravno da će nam deca postavljati izazove na tom putu. “Neću!”, vrištanje, bacanje po podu, ljutnja, bes…. – sve su to normalne reakcije deteta koje uči kako da se snalazi u svetu i kako da izađe na kraj sa svim onim šte se dešava u njemu. Ljudska bića imaju nagone, impulse koje kao deca učimo da kanališemo. Ako dete u sebi oseća snagu želje da nešto dobije ili uradi, a nešto ili neko ga “sprečava” u tome, naravno da će biti frustirano, ljuto i da će morati da pronađe način da te emocije iskaže. Naš posao je da mu pomognemo da to uradi konstruktivno.

Čvrstina kod odraslog treba da dolazi iznutra a ne da se vidi spolja, u oštrom glasu, vici i besnom pogledu. Čvrstina i autoritet vaspitačice/nastavnice dolazi iz saznanja da je ona tu ta koja je „vođa“ grupe, da joj je u prirodi posla da bude „vođa“, da je deci potrebno da ona preuzme ulogu vođe i da je to što su možda nevaljali samo pokušaj da ispitaju koliko ona zaista ume da bude vođa. Deca žude za pravim autoritetom koji dolazi iznutra, koji se čuje u smirenom, jasnom glasu i vidi se u ponašanju nastavnika koji je opušten i ljubazan ali zahteva poštovanje.

Kada dajemo instrukcije i od dece tražimo da nešto urade, dobro je da to radimo u prvom licu množine „Hajde sad da uradimo…“, „Sada ćemo svi da ustanemo i…“. Na taj način doprinosimo stvaranju dinamike grupe i osećaju pripadnosti kod svih, a izbegavamo da „pokrenemo“ decu koja imaju potrebu da se suprotstvaljaju kada se nešto traži od njih direktno.

Kada dajemo instrukcije, dobro je da uvek budu pozitivno iskazane. Umesto „Nećemo da galamimo“ kažemo „Hajde sada da se utišamo“. Umesto „Nemojte to tako da radite“, kažemo „Hajde to ovako da radimo“. Kao i sa greškama, ima dece koja ne vole da im se nešto brani i kada čuju takvu „negativnu“ instrukciju, počinju da se ponašaju na način koji ometa rad.

Da bismo decu navikli da nas slušaju, dobro je da im od početka dajemo instrukcije za koje znamo da će oni biti veoma radi da ih izvrše. „Hajde sad da viknemo ura“, „Sada bih volela da svi ustanemo i trčimo u mestu“. Na nekoliko takvih instrukcija, dajemo po jednu koju oni nisu uvek radi da poslušaju. Koristimo iste fraze: „Sada bih volela da tiho, bez priče završimo crtež“, „Hajde sada da se utišamo tako da se ne čuje ni jedan glas“.
Dobro je da koristimo pokret/pesmice/ritam za davanje instrukcija i prelaženje sa aktivnosti na aktivnost:
„Hej, haj sad je vreme da se svako pokaže,
hej, haj mi smo vredni, svako svakom pomaže
Hej, haj sad je vreme sve na svoje mesto ide, učionica da blista, i svi to da vide
Hej, haj sad je vreme da se vidi kakvi smo,
hej, haj mi smo brzi, marljivi i vredni smo

Najveći broj dece se jako loše oseća ako misle da su napravili grešku i mi tu grešku „ispravljamo“. Često, kada se loše osećaju, to prikrivaju bahatim ponašanjem ili „glupiranjem“. Da bismo to izbegli, trebalo bi da ne dajemo „težinu“ greškama već da ih ispravljamo lagano i „usput“. Ne treba ispravljati greške tako da se dete loše oseća i povuče u sebe.

Na primer, ako dete umesto „konji“ kaže „konjovi“ možemo opušteno i ljubazno da kažemo: „Ponekad neko kaže i „konjovi“, ali odrasli uglavnom kažu „konji“, pa ćemo i mi tako da govorimo……“. Ako neko dete pokušava da uradi nešto na pogrešan način, možemo reći „Vidiš kako si se ti setio da i tako uradiš, ali hajde da probamo ovako…“

Da li ste već probali neke od ovih metoda komunikacije?

Iz materijala za učesnike akreditovanih seminara koje realizuje organizacija Obrazovanje plus za vaspitače i učitelje
Izvor: www.deteplus.rs

» Kako da igračke uvek budu čiste?
» Kako do vise mleka?
» Kako se nosite sa kritikama?
» Kako počinje porođaj?
» Kako pomoći detetu da uči?

Stidljivost može da bude nasledna, deo dečje prirode, ali i samo faza u odrastanju, a istraživanja pokazuju da su najstidljiviji jedinci
Stidljivost psiholozi objašnjavaju kao kombinaciju straha, povučenosti i prividne (ne)zainteresovanosti za okolinu, a ova osobina može da bude deo …

[ Kompletna lektura ]

Većina trudnica čita roditeljske Biblije, u nadi da će tu pronaći smernice za najbolji mogući način vaspitanja i nege deteta...

Umesto da deluju ohrabrujući na majke, zbog previsokih standarda koje takvi priručnici postavljaju, žene se samo osećaju nedovoljno dobre, pokazala je studija.
…

[ Kompletna lektura ]

Ako je dete živahno, puno energije, u pokretu, brbljivo i radoznalo, to ne znači da je hiperaktivno i da ima poremećaj pažnje čiji naziv je ADHD (od engleskog “attention deficit hyperactivity disorder”). Ono je samo puno života i želi da “bude na sto mesta istovremeno”. Ali, ako ga …

[ Kompletna lektura ]

ŠTA JE EMOCIONALNO ZLOSTAVLJANJE DECE

Emocionalno zlostavljanje je veoma teško precizno definisati. Postoje brojni oblici ponašanja po kojima se ova vrsta zlostavljanja može prepoznati, kao i brojni načini na koje žrtva može reagovati. Prepoznavanje je dodatno otežano mogućnošću da se …

[ Kompletna lektura ]

Pregledom literature o roditeljstvu može se uočiti da se osećanja spominju, ali im se ne pridaje naročit značaj. Naglasak se stavlja, u znatno većoj meri ili gotovo isključivo na ponašanje. Pošto su osećanja osnova ponašanja dece, novije studije ističu da je važno da ih prepoznamo, …

[ Kompletna lektura ]